Lundov parkić

Hodao sam prema istoku, večer je bila ledena. Na jednom križanju crveno, čekam i smrzavam se.
"Heloou", odjednom me zaskoči ženski glas s desne strane, "na kraju se moramo susretat ovak' kad nikak' da me pozoveš na tu cugu"
"Lidija!", uzviknuh, "pa di si kaj ima?" (A fakat dogovaramo "neku cugu" desetljećima ona i ja, al ja sam to bio više shvatil kao kurtoazno 'dogovaranje cuge', onak' iz ljubaznosti a bez stvarne namjere da to i realiziramo)
"Pa ono, svašta....o'š me sad tu ispitivat kaj ima na minus deset il me vodiš na pivu?"
"Na pivu? Pa d..dobra id..deja...ajmo na pivu!"
(Da objasnim zamuckivanje: dok sam izgovarao "dobra ideja", kroz glavu mi je prolazio roj nezgodnih misli; naime bio sam na putu doma, umoran i već mrvicu nacugan što i nije problem al' i prilično dekintiran što jest problem....a paralelno pipanje rukama po džepovima jakne u kojima su zadnji ostaci love nije dalo nimalo ohrabrujuće rezultate; ali tad se sjetih nečeg spasonosnog - imam u džepu i dobitni kladioničarski listić koji vredi cele dve kištre pive u bilo kojoj birtiji - pogodil sam prije par dana da buju naši u rukometu igrali nerešeno s Islandom al' sam dosad bil prelijen ić dić dobitak. Tak da sam munjevito izimproviziral plan: pozval bum je u jednu birtiju tik do kladionice gde još uvijek večeras mogu dić pare....zicnuli bumo se gore na kat a ja bum u jednom momentu otišel na wc koji je dole a zapravo šmugnul van po pare...plus bum držal mobitel na uhu da konobar ne misli da bežim nego da izlazim malo zbog buke...joj kak' sam pametan dečec kajne hehe!)
...........
"I pričaj Lidač, kaj ima, kak je Krešo?", upitah je dok smo ugodno zavaljeni čekali na pivo. Skužim po njenoj faci da sam u startu nekaj zajebal...
"Krešo? Ne znam kak je on...."
"Kaj? Pa kaj...ček..."
"Nismo više skupa."
"Kak jebote? Otkad?"
(Fakat....moje zadnje informacije datiraju od još prije ljeta....jebiga, nisam u toku)
"Od početka dvanaestog."
Nije više s Krešulenceom znači. Znam inače tog tipa dost' dobro, iz istog smo kvarta zapravo. Igrali smo ponekad košarku skupa. Čudan frajer. Sorgenkind je uvek bil, problematično dete, al' bogme i vunderkind, pametan u pičku strininu, išel je na državna natjecanja i to.... Al' nekak'...od svih njegovih osobina na kraju mi se čini da su prevladale najlošije: kratak fitilj, nervozizam, živčeki....Bil je i pomalo autist, ne pravi nego onak' u svom nekom svetu u kojem su brojevi i podaci igrali neku neobično važnu ulogu; npr. kad bi neko rekel, "ma bilo je to prije mesec dana", on bi ga ispravil i rekel "prije dvajstšest". Ili kad bi neko za sedamsto kuna rekel "sto eura jebote", Krešo bi preciziral "devedestpet", il već kolko bi bil tečaj....
"Pa kaj...zakaj?", "...mislim ak ti nije bed pričat, ono..."
"A jebiga zakaj.....zato kaj ste svi vi muški balavurdija, eto zakaj"
"Dobro jebiga nemoj generalizirat...evo pogle' mene", pokušah ju razvedrit. Uspelo je, prasnuli smo oboje u smeh :))
Al nisu mi nekak' njih dvoje bili nikad par, kajjaznam....ne bi im mogel nać skoro nijedan zajednički nazivnik. Dobro, jebo zajedničke nazivnike, al opet'...on takav neki u svom pomalo izoliranom svijetu, a ona ozbiljna praktična ženska s planovima.....nekak...kajjaznam...
"Al ipak mi nekak vedro izgledaš, Živahno nekak'.", nastavim u smjeru razvedravanja atmosfere...
"Ma izvana samo. Jebiga, ipak smo bili.....evo idući tjedan bi bilo pet godina.."
"Nemoj jebat da ste to obilježavali?!"
"A zakaj ne bi?" "Ak baš 'oćeš znat, jesmo i to uvijek na super način!"
"Još buš rekla i da ste brijali na Valentinovo i ta sranja?!", nastavim podjebavat
"E sad ne bumo se vređali!", popizdi ona malo. "Normalno da to nismo"
(U tom momentu skužih da je skoro deset i da kladionica dela još samo par minuta. Ispričah se i zbrisah "na wc" i dalje po planu. Sve je prošlo glatko. Minuticu kasnije evo me već natrag, i nisam se mogao ne sjetiti one izreke da nas "novac ne čini sretnima, ali nam pomaže da budemo nesretni na relativno podnošljiv način")
I tak smo nastavili klafrat....pričala mi je o tome kaj i kak i što joj je sve kod njega bilo nepodnošljivo, a moj izopačeni muški mozak dobar dio toga prevodio je automatski u ono za kaj sam bil ziher da je njegovo gledište na stvar....nekaj tipa "luđakinja me počela stezat neverovatno", al ofkors to joj nisam rekel....
"Pa dobro, misliš da je definitivno, ono za istač i šlus?", pitam
"Da."
"OK, baš nekaj razmišljam kak i kad da ti se počnem malo uvaljivat", htjedoh je malo zabavit jer joj je lice zadnjih minuta fakat prekrila neka tamna sjena, bila je ozbiljna do ibera. Al opet zajebah stvar čini se...
"Joj daj fuj"
(Moram priznat da me stresao malo ovaj "fuj" i da sam se u prvi čas ulovil kak se promatram u špigl na zidu birtije...ok nisam nešt' bogznakak lep al baš 'fuj'?!)
Ajd' da priznam nekaj: prije jedanaest-dvanaest godina sam se malo vrtil oko te Lidije, prilično beznadežno. Nije me nešto šljivila, a ja sam ionak' dost' sramežljiv i nimalo uporan pa sam odustal da oboje poštedim daljnje nelagode. Al' desilo se da smo se jednom poslije nekog tuluma iz čista mira luđački pohvatali i to u nekom haustoru i to ak se dobro sećam ne baš na moju inicijativu. Poslije je rekla da je to jedno od najvećih sranja koje je napravila ikad i da "nije takva", kaj god to značilo. Ne znam zakaj je uopće išta rekla, ja ionak' nisam posle ništ' davil dalje.
........
I ništ', tak smo klafrali i brbljali, ona je tu i tamo - iz neke pristojnosti valjda - pokušavala prebacit razgovor na mene, al se vrlo brzo iskristaliziralo da to ne zanima baš previše ni mene ni nju pa smo uglavnom secirali njezinu intimu (jebote ovo ne zvuči baš najbolje!). A i starom dobrom Krešulenceu se vjerojatno štucalo tu večer....

Znate kaj, tu bum ja sad ipak završil. Nije dalje u razgovoru bilo ništ' posebno ionako, a osim toga sad su već dva sata u noći a ja se moram ujutro rano dić. Tak da...lepo se imejte i sorry na ovak' rastegnutoj gnjavaži:)

E da, još nekaj...(skoro zaboravih taj detaljček u svojoj sklerozi)....opet su zajedno :)